Parvovirus kod pasa je veoma zarazan virus. Kako biste sačuvali svog ljubimca, morate na prve simptome reagovati odmah. Evo šta je važno da znate. Pratite pažljivo.
Poslednje što bilo koji vlasnik psa želi da čuje je da njegov dlakavi prijatelj ima ovaj virus; tu, izuzetno zaraznu i potencijalno smrtonosnu bolest. Nažalost, ona je ipak previše česta.
Parvovirus kod pasa (CPV)može uticati na pse svih starosnih grupa, ali je najčešći kod nevakcinisanih pasa mlađih od godinu dana.
Mladi psi (mlađi od pet meseci) su obično najteže pogođeni i najteži za lečenje. Svako nevakcinisano štene koje prati povraćanje ili dijareja treba testirati na CPV.
Parvovirus kod pasa (poznat kao „parvo“) jedan je od najozbiljnijih virusa koje psi mogu dobiti i brzo je postao pretnja po zdravlje štenaca.
To je prvenstveno zbog činjenice da je virus teško ubiti, može dugo da živi u okruženju, a zaraženi psi ga šire u velikim količinama.
U nastavku teksta, odgovorićemo na neka od pitanja koja vas najviše zanimaju, kao što su:
- koji su simptomi parvovirusa kod pasa?
- kako se prenosi i manifestuje?
- kako ga lečiti?
- kako zaštititi psa i šta uraditi kada primetime prve simptome?
Šta je parvovirus kod pasa?
Kao što smo već rekli, parvo je vrlo zarazna virusna infekcija koja može biti fatalna po život životinje. Statistike pokazuju da mnogi psi kojima je dijagnostikovan parvo, ako se ne leče na vreme uginu.
Ovo je relativno nova bolest koja se prvi put pojavila u Evropi 1976. godine kod pasa, a do 1978. proširila se po čitavom svetu.
Zbog težine bolesti i brzog širenja kroz pseću populaciju, CPV je izazvao veliko interesovanje javnosti pa su tako godinama vršena ispitivanja.
Ustanovljeno je da je virus koji uzrokuje ovu bolest pasa vrlo sličan mačjoj panleukopeniji (mačja kuga). Ove dve bolesti, tvrde stručnjaci, su gotovo identične.
Naime, ovaj pseći virus zapravo je mutacija mačjeg virusa.
Parvovirus kod pasa je zarazni DNK virus koji često uzrokuje teške bolesti kod mladih i nevakcinisanih pasa. Može se pojaviti u dva oblika i to:
- Kardiovaskularni (ređi oblik)
- Gastrointestinalni (najčešći oblik)
- Gastrointestinalni oblik utiče na ćelije tela koje se brzo dele, što znači da su crevni trakt i koštana srž najviše pogođeni. Kako napada ćelije u crevima psa i sprečava ih da apsorbuju vitalne hranljive materije i tečnost, prvo što možete primetiti je da pas ili štene postaje vrlo slabo, mršavo i dehidrirano.
Takođe, napada i koštanu srž što znači da se ne može stvoriti dovoljno belih krvnih zrnaca za borbu protiv infekcija, povećavajući rizik od anemije i sepse.
- Manje je čest kardiovaskularni oblik koji napada srčane mišiće. U veoma retkim slučajevima ovaj oblik infekcije može se razviti kod štenaca mlađih od 8 nedelja kao miokarditis (upala srčanog mišića). Visoko je rizičan po život, a oni koji ga prežive često imaju doživotne srčane probleme.
Parvovirus kod odraslih pasa
Iako je parvovirus najčešći kod štenaca (mlađih od 4 meseca) i mladih pasa (do 6 meseci), on i te kako može uticati na odrasle ili starije pse, posebno ako su nevakcinisani.
Takođe, podložni su mu i odrasli psi koji već imaju neko oboljenje koje leče jer je imunitet oslabljen.
Stručnjaci tvrde da su mu podložnije i pojedine rase pasa od ostalih. Na primer rotvajler, doberman, pitbul, nemački ovčar i jazavičar.
Kako se pas zarazi parvovirusom?
Parvovirus kod pasa je neverovatno zarazna bolest koja se brzo i efikasno širi. A kako se tačno širi?
Iako ga nema u vazduhu, ovaj virus se može naći na mnogim površinama u okruženju.
Virus se prenosi direktnim kontaktom pasa sa drugim psom ili indirektno, a najčešće putem fekalija zaraženog psa koji zagađuje životnu sredinu.
Na primer kada šetate svog ljubimca a on slučajno ugazi u izmet drugog psa ili ga onjuška, ili čak kada šetajući prođe tlom koje je prethodno bilo zagađeno.
Virus takođe može kontaminirati površine odgajivačnica, posude za hranu i vodu, ogrlice i povodce, kao i ruke i odeću ljudi koji su u kontaktu sa zaraženim psima. Dalje, kada životinja dođe u kontakt sa nekim od zaraženih predmeta uneće virus u svoj organizam.
Otporan je na toplotu, hladnoću, vlagu i može dugo da opstane u okruženju. Čak i minimalne količine izmeta zaraženog psa u tragovima mogu sadržati virus i zaraziti druge pse koji dođu u kontakt sa zaraženim okruženjem.
Zbog svoje stabilnosti u životnoj sredini vrlo se lako prenosi sa mesta na mesto (preko dlake, preko šapa psa ukoliko je pas gazio po zagađenom tlu, preko obuće vlasnika pasa…)
Parvovirus može da živi na otvorenom, čak i mesecima, ako ne i godinama (opstaće na sobnoj temperaturi do dva meseca i do 9 godina u vlažnom okruženju bez sunčeve svetlosti).
Otporan je na mnoga sredstva za dezinfekciju, mada je neotporan na izbeljivač i neka specijalna sredstva za čišćenje koja se obično koriste u veterinarskim bolnicama.
Iako je generalno lako prenosiv, ovim virusom se neće zaraziti apsolutno svaki pas koji dođe u kontakt sa njim. Nekoliko faktora imaju ključnu ulogu ulogu u stvaranju infekcije, uključujući imuni sistem psa i količini virusa kojoj je pas izložen.
Ako je kombinacija faktora u pravoj meri i pas se zarazi, započinje određeni redosled događaja dok virus napada telo.
Psi koji se zaraze virusom obično će se razboleti u roku od šest do deset dana nakon izlaganja.
Kako se manifestuje parvo?
Parvovirus kod pasa se razvija kao i većina virusnih infekcija. Evo koje su faze:
- Infekcija (pas dolazi u kontakt sa virusnim česticama putem fekalija, dobija virus preko majke ili preko kontaminiranih neživih predmeta. Virus ulazi kroz usta psa.)
- Inkubacija (period inkubacije traje između tri i sedam dana, još uvek nema simptoma.)
- Bolest
Kada virus uđe u telo biće mu potrebna “pomoć” brzo delećih ćelija kako bi uspešno izazvao bolest, a virus obično započinje napadom na krajnike ili limfne čvorove grla. Ciljajući ove ćelije koje se brzo dele, virus je u stanju da se efikasno razmnožava i napada druge delove organizma psa.
Kad uđe u limfne čvorove, virus obično napada (jedan ili dva dana) limfocite (vrstu belih krvnih zrnaca), stvarajući mnoštvo svojih kopija. Ovi virusi putuju unutar limfocita, gde su zaštićeni od odbrane domaćina, i ulaze u krvotok.
Mnogi od ovih limfocita zaraženih CPV-om na kraju stradaju, što dovodi do smanjenja broja cirkulišućih limfocita (stanje zvano limfopenija.)
Kada se dokopa krvotoka, virus ponovo cilja ćelije koje se brzo dele, a najviše pogađa koštanu srž i ćelije koje postavljaju zidove tankog creva. Kod vrlo mladih pasa, CPV takođe može inficirati srce, što dovodi do upale srčanog mišića (izaziva lošu funkciju srca i aritmiju).
Kada se koštana srž, koja proizvodi bela krvna zrnca, toliko ošteti da više ne može da ih proizvodi, imuni sistem postaje slab i pas postaje podložniji razvoju ozbiljne i teške infekcije, jer ovo verovatno značajno olakšava virusu da napadne gastrointestinalni trakt, gde nanosi najveću štetu.
Dalje, parvovirus kod pasa uništava epitel tankog creva, sluznicu koja pomaže apsorpciji hranljivih sastojaka i tečnosti i nastaje bakterijska invazija iz creva u ostale delove organizma.
Parvovirus kod pasa – simptomi
Pas zaražen parvovirusom počeće da pokazuje simptome u roku od tri do sedam dana od infekcije. Simptomi se mogu razlikovati od psa do psa ali neki od prvih simptoma su:
- Letargija
- Gubitak apetita
- Groznica
- Bolovi u stomaku
- Nadimanje
Kako virus napreduje, vaš pas će početi da pati od jakog povraćanja koje počinje prvo, a zatim kreće i dijareja. Dijareja kod pasa često ima vrlo jak miris, može biti krvava i sluzava.
Teško bolesni psi mogu upasti u stanje septičkog šoka. Naime, usled upornog povraćanja i proliva dolazi do brze dehidratacije što može izazvati da se pas iznenada sruši. U tom trenutku imaće visok puls i hipotermiju (niska telesna temperatura kod psa).
Dijagnostika kod veterinara
Vaš veterinar će dijagnostikovati parvovirus kod pasa kroz simptome, fizički pregled i testove krvi kako bi utvrdio nizak nivo belih krvnih zrnaca, što je uobičajeno za ovaj virus. Takođe, može se uraditi ELISA test za parvovirus.
Ubedljivo najčešći i najpouzdaniji metod ispitivanja prisustva CPV je fekalni ELISA test. ELISA je skraćenica od „enzimski imunološki test“. Tehnologija je slična onoj koja se koristi u testovima trudnoće za kućnu upotrebu.
Naime, u ELISA testu, antitela na parvovirus su imobilisana na površini komore za testiranje. Uzorak fekalija se dodaje u komoru, a antitela se vežu za proteine parvovirusa koji mogu biti prisutni u stolici.
Zatim se u komoru doda hemikalija koja menja boju i ako su se parvovirusi prikačili za antitela, hemikalija će promeniti boju i ukazati na „pozitivan“ rezultat. Testiranje traje oko 10 minuta.
Iako je ovaj test prilično precizan, povremeno može proizvesti lažno pozitivne ili lažno negativne rezultate, pa će možda biti potrebna dalja ispitivanja da bi se potvrdila dijagnoza.
Veterinar takođe može predložiti test koji koristi tehnike nazvane lančana reakcija polimeraze (PCR) za dijagnozu parvovirusa iz uzorka fekalija. CPV fekalni PCR test otkriva male delove virusne DNK koji su specifični za CPV u stolici zaraženog psa.
Ovaj test je vrlo precizan (više od CPV fekalnog ELISA), ali zahteva da se uzorak fekalija pošalje laboratoriji koja je specijalizovana za izvođenje testova zasnovanih na PCR-u, tako da obično zahteva više vremena nego ELISA.
Ako je vaš pas teško bolestan, veterinar može takođe da izvrši dodatne testove kako bi utvrdio obim bolesti. Analiza krvi može otkriti smanjen broj belih krvnih zrnaca, povišene enzime jetre i neravnotežu elektrolita. Rendgen stomaka može pokazati oštećenje creva, crevne opstrukcije i crevne segmente ispunjene tečnošću.
Parvovirus kod pasa – lečenje
Za ovaj virus lek zapravo ne postoji. Veterinar jedino može lečiti simptome od kojih pas pati tokom bolesti. Ne postoje ni specifični lekovi protiv ovog virusa, ali psi koji su pogođeni bolešću imaju daleko veće šanse za preživljavanje ako dobiju rano, agresivno lečenje i intenzivnu negu.
Cilj lečenja uključuje održavanje hidratacije kućnog ljubimca, kontrolu mučnine i povraćanja, sprečavanje sekundarnih bakterijskih infekcija i kontrolu bolova u stomaku.
Potrebna je hospitalizacija, kako bi se lekovi i tečnosti mogli davati injekcijama, jer mnogi psi odbijaju oralne tablete što će otežati lečenje.
Lečenje može uključivati:
- Intravenske tečnosti (kap po kap) za lečenje šoka i dehidracije
- Lekove protiv bolova
- Transfuziju plazme i / ili transfuziju krvi radi zamene proteina i ćelija
- Antibiotike za lečenje ili sprečavanje sekundarnih infekcija kao rezultat efekata parvovirusne infekcije
- Hranjenje cevčicom
Pas može biti hospitalizovan do 7 dana u nekim malo težim slučajevima, ali u većini slučajeva 3-5 dana. Stopa preživljavanja hospitalizovanih parvo pasa je približno 90%.
Kućni ljubimci mogu da idu kući kad su hidratizovani, više ne povraćaju i kad povrate apetit.
Pas i mesec dana nakon oporavka može preneti virus, zbog toga je važno da ga držite dalje od drugih kućnih ljubimaca i da izbegavate javna mesta.
Svog ljubimca protiv parvovirusa možete vakcinisati oko 3-4 nedelje nakon završetka lečenja.
Vreme oporavka varira u zavisnosti od težine svakog slučaja, ali obično je potrebno oko 7 do 10 dana da se pas oporavi od virusa.
Parvovirus kod pasa – iskustva
Vlasnici pasa se slažu u jednom, a to je da je parvovirus kod pasa teška i zahtevna bolest. Većina tvrdi da psi trpe jake bolove, apetit izgube u potpunosti i mučno ih je gledati tako izmrcvarene.
Ono što savetuju vlasnici pasa koji su imali sreće da se njihov verni prijatelj izbori sa ovom nimalo naivnom bolešću jeste to da preventivno reagujete. A čak i kada primetite prve simptome, nemate šta da čekate.
Najbolju pomoć vaš ljubimac dobiće od stručnog lica.
Ukoliko ste jedan od vlasnika pasa koji je ovu bitku već vodio, slobodno u komentarima podelite svoje iskustvo. Možda vaš savet bude od velike pomoći i spasi jedan pasiji život.
Šta je prevencija?
Najbolji način za sprečavanje parvovirusa je dobra higijena i vakcinacija. Na prvom mestu je, naravno, vakcinacija! Upravo zbog toga, pobrinite se da vaše štene dobije sve preporučene vakcine.
Štenci mlađi od 6 nedelja, rani imunitet stiču od majke (zadržavaju imunitet od vakcinisane majke jer majka prenosi zaštitna antitela), ali prvu vakcinu bi trebalo da prime između 6. i 8. nedelje starosti, a zatim dve jače doze u intervalima od tri nedelje.
Nakon ove početne serije vakcinacije, psi bi trebalo da dobiju podsticajnu parvo vakcinaciju sa godinu dana, zatim revakcinu primaju na svake 3 godine.
Dok štene ne dobije kompletnu seriju vakcina, vlasnici kućnih ljubimaca treba da budu oprezni kada dovode svog ljubimca na mesta gde se okupljaju mladi psi i psi za koje nisu sigurni da li su vakcinisani. To uključuje restorane prilagođene kućnim ljubimcima, popularne pešačke staze, pansione i posebno parkove za pse.
Napominjemo da tekst ne pruža stručne veterinarske savete i nema svrhu da vas uputi da sami tretirate bilo koju bolest vašeg psa.
Ideja jeste da vam pomognemo u prepoznavanju simptoma parvovirusa kod pasa kako biste na vreme reagovali u njihovom ublažavanju ili čak i sprečili pojavu bolesti.
